Beograd sam napustio 1991., dakle u vreme kada je u njemu već bilo rođeno ludilo. Iz najbližeg ino­stranstva godinama sam pratio kako se ono dalje raz­vija, širi, donosi sve dublje patnje, sistematski uništava ono što je postignuto u nekoliko posleratnih decenija i brojne mlade Beograđane tera da napuštaju svoje r0dno mesto i navikavaju se na tuđi vazduh, vodu, kuhinju i običaje.

Najbolji razlog za odlazak iz rodnog mesta i zemlje jeste fizička ugroženost, da­kle opa­snost da se pogine, koja je u mom slučaju ozbiljno postojala. Uprkos svojoj užasnoj kratkovidosti, trapavosti i mlitavosti odslužio sam, naime, još kao osam­na­estogodišnjak u najneizvesnijoj, prvoj godini posle Titove smrti, uredno puni vojni rok i od tada sam se nalazio na nekom spisku. Mobilizacija je u mom slučaju značila da bi me već posle prvog borbenog dejstva vratili u mrtvačkom sanduku što zaista nisam želeo da doživim. Da li sam zato kukavica? Isto pitanje sebi mogu da postave i desetine hiljada drugih Beo­gra­đa­na (i ostalih državljana Srbije) mog pola i slične starosti koji su se u tih par godina munjevito razmileli po celoj Zemaljskoj kugli. Ja smatram da nisam. Neraspolo­že­nost za pucanje na ljude koji su nešto drugačije govorili moj maternji jezik za me­ne je predstavljala dovoljan (iako ne i jedini) razlog za odlazak. Građanski rat za mene ne znači patriotsku odbranu svog vekovnog ognjišta niti kućnog praga. A nisam ni stanovao u takvoj kući.

Drugi razlog je nemaština, čiju sam epidemiju pratio sa sigurne razdaljine i pokušavao da je ublažim bar kod svojih najbližih rođaka redovnim deviznim doznakama iz inostranstva. Spadao sam, dakle, skoro od prvog trenutka svog boravljenja u drugoj zemlji u one, od kojih je u mojoj namučenoj domovini naprosto vrvelo: u „strane plaćenike“. Sećam se da sam na nekim demonstracijama kupio bedž s tom titulom pod kojom je još stajalo „uglađen i fin“ i da sam ga jedno vreme rado nosio.

Sledeći razlog za beg je ideologija. Ona od koje sam se ja prilično nesvesno udaljio ozbiljno mi je pretila svojom zaraznošću. Često sam pomišljao da bi me – da sam ostao – sigurno i skolila i da bih završio ili kao zlosrećni opozicionar ili kao ostrašćeni zagovornik novih ideala svog naroda.

Na kraju treba spomenuti još jedan ne manje opravdan razlog za emigraciju, pod na­zivom mamina ljubav. Duboki značaj neočekivanog oslobođenja od mame za dalji razvoj sopstvene li­čno­sti od početka je bio jasan samo jednom neznatnom broju edipalno oštećenih (po­sebno beogradskih) sinova-jedinaca. Mladi emigranti na silu počeli su s vremenom da shvataju neprocenjivu vrednosti sopstvene nezavisnosti do koje bez ra­to­va i mogućnosti mobilizacije ne bi došlo još mnogo dugih godina, jer bi mame svo­jim dečacima trajni odlazak u svet dozvolile možda još jedino pod pretnjom smrtne ka­zne.

Pisanje o mestu rođenja i podužeg življenja iz perspektive osobe koja tamo ne ži­vi već više od dvadeset godina nije lako, ali lako može da se izrodi u lupetanje ili slinavu sen­timen­talnost. To se dešava uglavnom ako autor-emigrant nije preterano često po­sećivao svoj grad. I takvih je mnogo, pogotovu preko raznih okeana, jer se s dru­gih kontinenata dolazilo teško i retko. Ili ako je od početka emigracije živeo samo među svojima u tuđini. A takvih je i previše.

Moj slučaj: Od 1991. stanujem 660 kilometara uzvodno od Beograda na istoj reci, u najbližoj zemlji „pravog Zapada“. Za dve decenije „stranstvovanja“ u svom rodnom i nekada zaista obožavanom gradu boravio sam sigurno stotinak puta, nikada kraće od četiri pet-dana, prosečno tri nedelje godišnje, uvek privatno. Iselio sam se kada sam imao skoro trideset godina. To se ljudima dešava retko, osim ako stvarno ne zagusti ili im ne ponude posao iz snova ili se možda zaljube. Do te starosti nekada je mogao da se stekne posao ili čak i porodica (ne nužno i stan), tako da sam imao dovoljno vremena da dobro upoznam svoj grad. Do dan-danas nisam izgubio vezu ni sa njim ni s ljudima u njemu. Svaki dolazak sam koristio da se što više krećem među njima, gledam kako žive i slušam šta govore o svom životu.

Govorim, naravno, o „svojim“ ljudima. Ljudi koji se sreću kada se na kratko poseti rodni grad su – osim rođaka i komšija, koji su, naravno, takođe vrlo važni za formiranje pogleda na svet – uglavnom oni koji su pripadali određenom društvu i imali slična interesovanja.

Na osnovu iskustava, mogućnosti upoređivanja i druženja s raznim ljudima, došao sam do zaključka da bih mogao da napišem knjigu pod gornjim naslovom. Otuđenih Beograđana danas ima u skoro svakoj zemlji sveta. Iako su ljudi iz ovih krajeva svojom lepotom i pameću oplemenjivali, a neotesanošću i preteranošću iritirali svet izvan granica, ranije ih nikada ih nije bilo baš svuda na svetu. Postojala su tradicionalna iseljenička odredišta, tamo su odlazili ili u velikim grupama ili nekako drugačije organizovano, uvek bežeći od nekoga ili se sklanjajući pred nečim.

Samo je jednom vođi sa sedištem u Beogradu uspelo da svoj (mladi, pametni i kreativni) narod raseli po ce­loj zemaljskoj kugli. Ljudi iz Beograda danas u najboljoj snazi žive u najčudnijim i najudaljenijim ze­mljama sveta i stvaraju za njih. Zato mislim da nam svima (dakle i meni) treba jedna knjižica ko­ja će podsetiti na prošlost i pokušati da prikaže sadašnjost i put koji je pređen iz­me­đu njih dve. Trudiću se, međutim, da ne nostalgišem. Ovde nećete naći na­bro­jane nekadašnje zvezde, bendove, knjige, časopise, afere i zbivanja. Ovo nije ni istorija ni antologija.

Pokušao sam da opišem osećanja, stanja, nadanja i razočaranja. I same Beogra­đa­ne i Beograđanke. Zato se prvo poglavlje i zove kako se zove i verovatno mi ne­će doneti samo prijatelje među čitaocima, kao uostalom, ni mnogi drugi delovi ovog dela.

ŠTA MISLITE, DA LI DA PIŠEM DALJE, ODNOSNO DA OBJAVLJUJEM NAPISANO?

Warning: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable in /home/.sites/143/site4741595/web/wp-includes/class-wp-comment-query.php on line 399